Ministrima država liči na pun čanak

Из књиге Један прилог за проучавање српског националног карактера, постхумно издање, Виндзор, Канада, 1964.__________ Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човек који је уредно, па можда чак и с врло добрим успехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа. Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, он није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он, уопште, духовне вредности не разуме и не цени.

Он све цени према томе, колико шта доприноси успеху у животу, а успех узима у “чаршијск-ом” смислу, дакле, сасвим мате-ријалистички. С осталим духовним вредностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а с олабавелом моралном кочниц-ом, он има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претерано високо мишљење о себи самом. У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним уверењем да тражи само своје право, које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да не би били жива бића него ма-теријалне препоне. Он је добар “лакташ”, – израз један који је продро у општу употребу истовремено с појавом полуинтелектуалаца.

Претпоставимо да се у њега пробудила политичка амбиција, и да је успео постати министар. Тај положај могао је уграбити само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму, и зато ће сматрати да је то сада нешто “његово”. Из те своје тековине или, боље рећи, плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће “корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта: толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је: “Ко је луд да се одваја од пуног чанка?!” Њему је изгледало непојмљиво да се човек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца управо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човек кроз политику обогати, и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац доживи врхунац политичког успеха, види се како је он морално закржљао.

Поред полуинтелектуалца који је успео, има и полуинтелектуалац који није успео. Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.

Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је обелоданила две ствари: (1) да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осећа онда када утицај та два обрасца стане слабити, и (2) да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању спречити појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.

Jovanovic naravno nije bio futurolog da bi tada kada je pisao ovaj kratak esej znao da ce u stvari u njemu dati precizan opis srpskog politicara sa pocetka dvdeset prvog veka.Dakle ovde nije rec ni o kakvom poluintelektualcu vec o nasem savremeniku politicaru koji je sve ovo o cemu pise Jovanovic i nadgradio.U jednoj recenici Jovanovic kaze da takav ne odbacuje moralne principe u potpunosti jer je svestan da je to krivicno delo.Danasnj politicar ovakve dileme nema jer danas nemoral nije krivicno delo vec pozeljan obrazac ponasanja.Zatim jos veli da je ovaj sa dobrim uspehom svrsio skole.Danasnji politicar nije, vec ih svrsava tek kada se dokopa vlasti.Ha ha ,dobri nas Slobodan nije bio svestan koliko je sa svojim razmisljanjem i opoaskama bio ispred svog vremena.